Samo nemoj po glavi! Videće ljudi!

Videh  da je pokrenuta kampanja #iskljucinasilje i u duhu ovog talasa koji će možda, ali samo možda nešto da pokrene želela bih da napišem jedan zanimljiv tekst na tu temu.

Naime, u poslednjih mesec dana prilično sam u modricama. Što po telu, što po glavi. Prva i druga povreda desile su se u razmaku od 3 nedelje. Kako je jedna zarasla tako se druga pojavila.

Elem, prvu povredu dobila sam direktno ispod oka onoga trenutka kada sam se sagla da čujem malu Makedonku kako hvali Srbiju, Beograd i Novi Sad. Tako sam se naglo savila da sam je nabola glavom. Ili je pak ona nabola mene jer sam dobila ispod oka ozbiljnu modricu.

Drugu povredu dobila sam kada sam pala sa bicikla. Tačnije nisam pala, bacila sam se sa istog kako ne bih ubila svog malenog psa (ništa me ne pitajte jer ništa neću ni odgovoriti. Duga, tužna priča sa srećnim krajem). Elem, tim padom zadobila sam povrede oba kolena, ruku, šaka.

I prva i druga povreda, vrlo su vidljive. Ni jednu ni drugu nisam skrivala.

Za drugu su me pitali: „Jao šta ti je? Šta ti se desilo? Pa kako se to desilo? Jesi li dobro? Jesi li se mnogo povredila? Šta kažu lekari? Kako je Flapi?

 

 

Namerno je nisam skrivala šminkom želeći upravo da vidim reakcije ljudi. Razgovaram sa njima, gledaju me. Pokušavaju da me gledaju u oči, ali pogled im ide direktno ka modrici, a potom sklanjaju pogled kao da sam leprava.

„Ne ujeda.“ – kažem. „Ne pitaš šta mi je? A za kolena me pitaš? Ne brineš se da li sam ok? Ne pitaš da li me boli? Ne možeš ni u oči da me gledaš. A zašto?“

Zašto me osim bliskih prijatelja niko više nije pitao za tu istu modricu, kao što su me pitali za ostale? Zašto niko ne želi da čuje šta mi se desilo, ili se podrazumeva da me je neko udario. Zašto se podrazumeva da o tim stvarima ne treba pitati? A kada ih pitam, znate šta odgovore:

  • Pa nije moje da te pitam.
  • Neću da se mešam.
  • Glupo mi da te pitam.
  • Nije valjda?!

A nije vam bilo glupo da pitate za kolena i ruke?

 

Šta nam to govori? To govori da se podrazumeva da me je moj muž ozbiljno izbubecao. To nam govori da niko ne sme ili neće da pruži pomoć već „gleda svoja posla“. To nam govori da su žrtve porodičnog nasilja apsolutno nezaštićene i blago gubave. Dovoljno gubave da niko ne želi da im priđe. Jer ako im priđe ta guba će preći na njega? Ne zanima ih? Oooo da itekako ih sve zanima šta ti se desilo i rado bi da likuju nad tvojom nesrećnom sudbinom i ogovaraju te po kuloarima. Ali da pomognu, pa to nisu njihova posla i nije njihov problem. Jer ako pitaju dobiće odgovor koji ne žele da čuju i odgovor sa kojim ne znaju šta da rade ili ih uopšte ne zanima jer „imaju oni i svojih problema.“

A dobro znamo da i ako se nešto pokrene, taj isti nasilnik će se vratiti i dovršiti ono što mu nije prvi put uspelo. Od dna do vrha, od početka do kraja, žrtvama porodičnog nasilja niko ne pomaže. To je moj stav, a vama kako drago (ili nedrago). Pokrenimo se. Svi.

 

4f858c7343f4a5ff1d6735bd4c747656745697e9d1f3a7c0a27f72ee2f2550cf

Comments

comments

 

Leca Shargarepica

Vesela i srećna žena. Sve ostalo je samo nadogradnja. Sociolog. Marketing umetnik. Skriboman. Vlasnik doma za stare Alta Vista i marketinške agencije. Enterpreneur.